Žrtva

For fools rush in where angels fear to tread ∼ Alexander Pope ▵ 

Za vreme nedavnog iransko-iračkog rata dogodilo se ono šta se obično događa u ratovima totalnog uništenja: vojnici su brže umirali nego što su stasavali. Tada su iranske vođe, kao mnogi vladari pre njih, u rat počeli da šalju dečake. Za razliku od odraslih muškaraca koji su hrlili u smrt radujući se devicama što ih očekuju u muslimanskom raju, ove dečake je bilo potrebno dodatno ohrabriti. Stoga je svaki od njih, priča se, uz pušku dobio i mali plastični ključ. Taj ključ, objašnjavali su im sveštenici i roditelji, otvara čarobna vrata raja u koji će otići ako budu poginuli za svoju veru i domovinu. Čvrsto stežući svoj mali ključ, dečaci su gazili kroz minska polja maštajući o čudesima što ih očekuju.

U jednom eseju (‘Beleške o etničkom nacionalizmu’) suprotstavio sam se Chateaubriandovoj misli da ljudi ne ginu svesno za racionalne stvari već samo za iracionalne tvrdnjom da oni retki pojedinci koji zaista samovoljno okončavaju sopstveni život, to ne čine za ideale već samo iz koristi. To ih čini racionalnim čak i kada je razlog iracionalan: radi postizanja boljeg života u večnosti – poput iranskih dečaka-vojnika ili bombaša samoubica koji hrle u smrt u veri da ih tamo čekaju one famozne sedamdeset i dve device – ili pak, kao oni najslabiji među nama, da bi pobegli od nepodnošljivosti života. Čak i oni koji hrabro jurišaju na neprijatelja to čine u ubeđenju da će preživeti. Zaista, i heroji umiru slučajno; ako postoji neki univerzalni princip koji pokreće čoveka onda je to strah od nestanka: očajnički strah koji goni na opstanak, makar u nekoj drugoj formi – kroz biološko ili metafizičko produžavanje, odnosno kroz potomstvo ili religiju.

Osakaćenog bednika na trotoaru prolaznici zaobilaze, odvraćajući pogled. Okreću glavu u strahu od uroka (da me ne ‘zadesi’); a u Srbiji uz to tri puta pljunu i izgovore neku sujevernu skasku kojom će odagnati zlo (‘ju, nedajbože!’). Oni retki prolaznici što bace novčić to ne čine iz sažaljenja već iz sujeverja: pokušavaju da podmite sudbinu, kao što oni najuplašeniji bekstvom u manastir hoće da se uguraju u prvi red za spasenje. Zaista, podmićivanje je osnovni oblik socijalne interakcije: roditelji podmićuju decu da bi ih volela a ljubavnici da bi održali iluziju ljubavi. Jer, samo ta iluzija čini život podnošljivim.

Paradigma ljudskog stanja dakle nije humanost, već strah. Strah što prožima misli i natkriljuje razum; demon mraka što kao môra bûdi iz noćnog sna i požuda što stvara iluziju života. To je strah od ništavila – onaj primarni pokretač što proizvodi i bogove i religije. Hrišćani su taj užas nerazumevanja i beznađa saželi u sentenci: ‘čudni su putevi gospodnji!’ Jer, kako drugačije opisati sve one ambicije i stremljenja, strasti i strepnje, nade i razočaranja što čine jednu egzistenciju i koje tako naglo, često neočekivano, a ponajviše zaludno okončavaju u jednom treptaju? ‘Trt-mrt, život ili smrt!’ Tako je Laza Kostić preveo Shakespearovu moćnu repliku dajući tom egzistencijalnom pitanju provincijelno-šaljivdžijski ton kakav je već manir u parohijalnim sredinama gde se na supstratu duboke samoizolacije i neznanja bahatost i sprdnja izgrađuju kao dominantni diskurzivni modeli (‘Srbija do Tokija!’ uzvikivale su patriote dok su tenkovi NATO alijanse ulazili na Lazarevo Kosovo). Uprkos tome, ovaj pesnik šaljivdžija, svakako nesvesno, dao je Hamletovoj dilemi sarkastičnu intonaciju – sasvim prikladnu, jer je sarkazam, uz bahatost i sprdnju, krajnje utočište nemoći pred životom. Izgleda da se život može opisati samo kratko i sažeto, kakav zaista jeste: ‘tu sam, pa onda nisam!’. Tako bi mogla glasiti slobodna parafraza Boccacciove duhovite primedbe – povodom Crne smrti, koja je nepredvidivo i svakodnevno odnosila sve oko njega – da su ljudi ručavali sa prijateljima a večeravali sa precima.

Posle života, zbijenog u nekoliko decenija nade i strepnje, ne ostaje ništa. Ne ostaje čak ni pamćenje – o čemu svedoče u korove obrasli i u zemlju utonuli nadgrobni kamenovi na opustelim grobljima i kosti miliona bezimenih razbacane po morima i dolinama. Na grob roditelja se ide iz strahopoštovanja prema smrti – isprva redovno, a onda sve ređe, da bi se u starosti sasvim prestalo. Grobovi praroditelja se zaboravljaju; njihovi spomenici polako iščezavaju poput likova mrtvih što u sećanju blēde i stapaju se sa obrisima iz prošlosti. Portreti mrtvih izrezani u mermeru ili izliveni u bronzi samo su tužni odjeci davno zaboravljenih sudbina; poput onih besprizornih aveti na koje nailaze Odisej i Enej u podzemnom svetu. Pamćenje je samo fantazija koja uz fantaziju o ljubavi održava nadu da sve ovo ipak ima nekog smisla. Ili kako to kaže Estragon: ‘On trouve toujours quelque chose… pour se donner l’impression d’exister’.

Smisla nema. Bol za drugim nestaje i utapa se u strah sopstvenog opstanka. Jedna ženka šimpanze negde u Tanzaniji danima je u naručju nosila mrtvo mladunče, izazivajući sažaljenje posmatrača; onda je počela sve nemarnije da se odnosi prema lešu da bi ga posle nekoliko dana, na užas ljudskih posmatrača, jednostavno ostavila na zemlji i nastavila dalje. Nije se ni okrenula. Socijalne konvencije zahtevaju složene rituale kao nadgradnju na instinkt/osećanje; u ovom slučaju to su rituali oplakivanja kojima se odagnava zlo i prikriva indiferentnost. Ispod naricanja, čupanja kose ili cepanja odeće je samo pohlepa, kao one tragikomične starice iz Zorbe što se poput harpija obrušavaju na pokojnicu. Zaista, ljudi se ne razlikuju mnogo od primata: Emma Bovary posle smrti majke zaista tuguje ali vremenom sve više počinje da razmišlja o crnini koju nosi a plač joj postaje plač samosažaljenja. Jednog jutra je ustala vedra i nasmejana. Onda se odjednom setila: trebalo bi da bude tužna. Ali, bol je nestao – kao kod one ženke šimpanze koja je krenula u potragu za mužjakom sa kojim će imati novo mladunče. Ono prvo je zaboravila.

Kako su blagoslovena ne-misleća stvorenja koja poseduju instinkt ali ne i saznanje! Sveukupnost ljudskog postojanja sažeto je u toj spoznaji koja navodi na potragu za formulom opstanka: kroz potomstvo ili utapanjem u kolektivitet – etnički, nacionalni ili verski. Ali i ti će tragovi postojanja nestati kao što nestaju narodi, države i civilizacije. Ostaje samo religija koja se okreće trivijalnom kao negaciji ništavila i patnji kao pročišćenju – poput onoga što zahteva Tlalok čiji sveštenici pred ritualno žrtvovanje kleštima čupaju deci nokte da im poteraju suze. Potoci krvi i suza što se prelivaju na kamenim oltarima žrtveni su darovi čoveka tom svom bogu patnje. I orijentalni bog hrišćanski je bog krvi i suza. Njegovi kaluđeri, sa tihom molitvom na usnama i krvavom brojanicom u ruci snivaju golobrade dečake, nežne i čedne poput onih rajskih devica, što im u manastirskoj ćeliji, tom vlažnom i mračnom utočištu, uzburkavaju mantije. Tako se čiste od žene, tog demona što bûdi strast libidalnu umesto strasti božje. Unutar te čaure smrti gde se patnja, bol i strast prožimaju u vrtlogu nemoći, ta uplašena stvorenja u ogorčenoj potrazi za večnim životom, kroz slatku bol i poniženje polažu uzaludnu žrtvu svom surovom bogu.

Putevi gospodnji zaista jesu čudni.