Sveci i zlikovci

Mali nauk je opasna stvar ∼ Alexander Pope ▵

Kada su nedavno akademici iz Srpske akademije nauka i umetnosti zajedno sa klericima iz Srpske pravoslavne crkve zabranili Narodnoj biblioteci da digitalizuje fondove i tako ih učini javno dostupnim preko interneta, oni su postupili kao svoji duhovni preci koji su, nekada davno, pokušavali da spreče uvođenje železnice u Srbiju. U oba slučaja ti vitezovi zavičajnog su ustali protiv ‘tuđine’ i svega što remeti ustajalost male sredine – protoka ideja, intelektualne radoznalosti i duhovne otvorenosti. Sa ponosnim usklikom ‘svoje ne dam, tuđe ne želim!’ stali su u odbranu tradicije i podaničkog mentaliteta malih prohteva i skromnih mogućnosti koji se u kulturama ortodoksnog sustava pokazao tako prijemčivim za staljinizam. To je kultura koju oličava Ilija Čvorović, ali nije njega iznedrio staljinizam već autohtona kultura potkazivanja i zavisti koja u sprezi sa kulturom čojstva i časti oslobađa imperativa etike i postaje izgovor za zločin u ime vere, države ili naroda. Ta tribalna kultura je iznedrila i Njegoša i Staljina. To je kultura patriotizma.

Aždaja patriotizma crpi snagu iz kolektiviteta. Ona raste na refleksu emocije i hrani se strastima intelektualno zapostavljene urbane sirotinje što kliče i glàsa. Zbog toga je marketinški potencijal patriotizma veliki. On je srazmeran televizijskim sapunicama sa kojima deli narativnu i tematsku strukturu: čežnja za rodnim krajem analogna je patnji rastavljenih ljubavnika, izdaja domovine seksualnoj prevari a herojska pogibija tragičnom kraju fatalne ljubavi. Zaista, fantazija domovine analogna je fantaziji ljubavi – obe su izgrađene na spletu banalnih snova prijemčivih emotivno nezrelima kojima nude utočište u toplini zavičajnog i prisnog. Međutim internalizovane fantazije o ‘domovini’ kao i one o ‘večnoj ljubavi’ više obećavaju nego što daju. One su nedostižne: uvek se nekako izmigolje kada se čine nadohvat. A nedostižnost, poput neispunjenosti, pojačava želju, što kod adolescentnih umova u permanentnoj potrazi za obećanim podstiče agresivnost i dodatno umanjuje kritički potencijal.

Jedna urbana legenda koja se prepričavala po Beogradu govori o izvesnom Janku koga supruga zatiče u krevetu sa ljubavnicom. Na njene optužbe za neverstvo, on stade da se zaklinje da je nikada ne bi prevario. Ova, u neverici, uspe samo da izusti: “Kako ne bi!? Pa videla sam svojim očima!”, našta muž, glumeći uvređenost, uzvrati: “Pa nećeš valjda više da veruješ svojim očima nego tvom Janku!”

Kažu da je ljubav slepa. Ljubav jeste slepa jer je narcisoidna projekcija sopstvene fantazije. A u toj fantaziji Janko je veran suprug isto kao što je patriotima njihova domovina bezgrešna. Zaista, sledbenici političkih ideologija i religija, slično zaljubljenima, spremno prihvataju besmislicu kao realnost. Oni hoće da veruju jer je njihov analitički postupak zaključan unutar jednog simboličkog poretka gde su postulati vere neporecive i večne istine. A tamo gde su istine večne i neporecive, nema ni mîsli ni mašte. Zbog toga dosledni sledbenik ideologije ili religije ne može biti sasvim slobodan.

Domovina, ta mala bajka za veliku decu, izvan domena snova gubi svoju zavodljivost i postaje ono šta zapravo jeste: ogoljen državni aparat. Tačno je da je i država apstrakcija, ali za razliku od ‘domovine’, ona ipak poseduje jednu opipljivu dimenziju otelotvorenu u kancelarijama naseljenim bezličnom (ali stvarnim) činovništvom. Sve ostalo je fluidno i promenljivo u skladu sa interesima ekonomskih i političkih elita koji državu stvaraju kao instrument kontrole nad ‘narodom’ – kako se u žargonu patriotskog populizma naziva ona masa bezličnih što glasaju i ginu. Za razliku od tih miliona neznanih, koji se međusobno ne poznaju i koji nemaju ničeg zajedničkog, vladajuće ekonomske i političke elite se međusobno poznaju i imaju jasno definisan zajednički interes i privilegije. Njih ujedinjuje staleška pripadnost prema kojoj osećaju lojalnost bez obzira na nacionalne i verske granice. Ta lojalnost ne nestaje čak ni u dramatičnim i ekstremnim situacijama, kao između one dvojice aristokrata u Renoirovoj Velikoj iluziji, zarobljenog francuskog oficira i nemačkog upravnika logora, koji imaju mnogo više zajedničkog međusobno nego sa svojim vojnicima. Uostalom, Berlusconi se druži sa Putinom, gospodarom Rusije, a ne sa nekim radnikom sa kojim, sem pasoša, nema ničeg zajedničkog: ni obrazovanje, ni interesovanja ni interes; razgovor između njih bi zaista bio veoma kratak. I mučan. Jer, sirotinja svoje gospodare gleda sa strahopoštovanjem i divljenjem, a ovi nju sa prezirom.

Tako je uvek bilo. Nacija kao ideal sveobuhvatnog (inkluzivnog) kolektiviteta koji uključuje sve, bez obzira na stalež, sasvim je mlada. Ispočetka, ta tvorevina moderniteta se mogla tumačiti kao krajnji rezultat prosvetiteljske vere u prirodnu jednakost i u mogućnost čovekove emancipacije u racionalno biće. Ona je, međutim, postala nova vera izgrađena na iracionalnim premisama: ona je ‘zamišljena’, kako to kaže Benedict Anderson, kao nepromenljiv organizam sačinjen od mnoštva bioloških jedinki koji traje kroz vekove.

Ta fantazija što okuplja milione nepoznatih u taj imaginarni entitet nazvan ‘nacija’ podmuklim pozivanjem na biološku srodnost bûdi strasti dublje i od onih koje priziva institucionalna religija. Ona je instrument homogenizacije bez presedana koji kao generator fanatizma kanališe lojalnost sirotinje i legitimiše zločin. Tolstoj je ispravno primetio da patriotizam stvara ubice. Zaista, ubistvo u ime naroda-nacije, poput ubistva u ime boga, ne podleže kazni i ne zahteva opravdanje. Gustave Hervé je u pravu kada patriotizam naziva sujeverjem koje se veštački održava kroz mrežu laži i koje je ubitačnije, brutalnije i nehumanije od religije.

Patrioti su nacionalisti sa lepšim imenom, dubljim džepom i udobnijom foteljom. Nosioci patriotskog duha u balkanskom miljeu, opterećenom teškim bremenom etničkog samoljublja i parohijalne zatvorenosti, su intelektualci provincijalno-tradicionalističkog usmerenja. Diskurs tih mislilaca lokalnog što iz svog zavičajnog kutka zalaze u arhetipske dubine i iskonske mudrosti i razotkrivaju tajne i sudbine čitavih naroda i civilizacija, jeste diskurs nemoći. Njegov intelektualni domen omeđen je kafanom i čaršijom.

Samo sa zaleđem policije i politike mogu ti neustrašivi branitelji tradicionalnog sa manjkom etičnosti i viškom sujete da uzurpiraju javni prostor samozadovoljnim prepričavanjima davno prevaziđenih narativa. Samo tu, u dalekom vilajetu, gde fanatični crnomantijaši namesto humanizma uspostavljaju srednjovekovno sujeverje i orijentalno idolopoklonstvo, mogu ti tužni ljudi malog znanja i nevelikog talenta biti očevi nacije, bardovi umetnosti i velikani nauke.

Kada se nacija slavi i u nauci i u religiji, nema ni nauke ni religije. Na kraju, nema ni nacije. Ta sprega intelektualne zatvorenosti i duhovne zaostalosti proizvod je nereformisane crkve i društva nedotaknutog idejom preporoda. Zaista, tužna je sudbina naroda koji nisu bar jednom posumnjali već su vekovima ostali zaključani u tami sopstvenog sujeverja. Takva društva kratkog pamćenja što se u nedostatku istorijskog sećanja izgrađuju na mitu i u kojem je idol ispred čoveka a vera namesto znanja, osuđena su na večita lutanja. Nesposobna da se nadgrađuju i razvijaju, ona sagorevaju unutrašnjim nemirom do samouništenja.