Narativi i zamišljene istorije

Ili, zašto je naša istorija najslavnija

I. ‘Nacionalne istorije’
Balkan proizvodi više istorije nego što je u stanju da konzumira. Ima nečeg duboko istinitog u toj duhovitoj konstataciji (koja se uporno pogrešno pripisuje Churchillu), ali ne zbog toga što je istorija ovde bila posebno burna — dugi vekovi otomanske dominacije Balkanom protekli su relativno mirno — već zbog one famozne opsesije istorijom koja je tako svojstvena ovdašnjim populacijama. I zaista, u ovom ruralnom podneblju gde arhaične rodno-plemenske strukture prkose modernitetu a mitsko-magijska svest magli granicu između fantazije i stvarnosti, prošlost i sadašnjost se nerazmrsivo prepliću u matrici svakodnevnog života. Ali ta ‘istorija’ koju ovdašnje populacije tako duboko proživljavaju se ne bavi izučavanjem i kritičkom spoznajom prošlosti, što je zadatak istorijske nauke, već proslavom etničke/nacionalne posebnosti kroz sećanje na nekadašnju slavu, žrtve i stradanja. Ernest Renan bi rekao da se tu više radi o zaboravljanju nego o sećanju. Upravo je na takvom, selektivnom, pamćenju sazdan onaj splet zamišljene prošlosti, mita i folklora poznat kao ‘nacionalna istorija’ što se uči u školi i kojim se nadmeću patriote u tabloidima i na društvenim mrežama. Izgrađen na binarnoj arhetipskoj matrici, detinje jednostavnoj i razumljivoj najširim populacijama (mi dobri — oni zli), taj narativ se kroz institucije masovne indoktrinacije (školu, crkvu i medije), postepeno i sistematski ugrađuje u kolektivnu svest kao nesporna i samoočigledna istina.

Svaka od etno-religijskih populacija na Balkanu ima svoju ‘nacionalnu istoriju’. Ova rašomonijada najapsurdnija je u Bosni gde se prepliću tri takve ‘istorije’ — po jedna za svaku od lokalnih religijskih grupa koje, uprkos istom jeziku, običajima i mentalitetu, insistiraju na svojim ‘nacionalnim’ posebnostima. Konstrukcijom narativa, dakle, konstruiše se etnički i nacionalni identitet. To je preduslov za izgradnju etničkih država. Pogledajmo na primer Severnu Makedoniju čija je ‘nacionalna istorija’ otelotvorena u onom konglomeratu pseudo-klasičnih spomenika, trijumfalnih lukova i kolonada što je iznikao poslednjih godina u centru Skoplja. Nema sumnje da veliki broj Makedonaca duboko i iskreno veruje u svoju istorijsku povezanost sa antičkom tradicijom. Ali, posmatrano sa strane, izvan tog makedonskog imaginarija (repozitorija etno-nacionalnih mitova), umesto svedočanstva o kulturnom identitetu i istorijskom trajanju makedonske nacije, vidimo jedan šizofreni spoj izmišljenih tradicija i pozajmljene istorije — jedan galimatijas, moglo bi se reći, bez utemeljenja u stvarnosti.

Ova skopska fantazmagorija je paradigma Balkana. U tom nestvarnom prostoru na obodu Evrope gde su tragovi orijentalnog fatalizma duboki i neizbrisivi, mitologija zamagljuje istorijsko sećanje a emocija razum. Tako na primer Makedonci veruju da su potomci Aleksandra Velikog, dok su Hrvati ubeđeni u svoju istorijsku ulogu civilizacijskog predziđa hrišćanske Evrope (Antemurale Christianitatis), a Srbi u svoj mistični narativ žrtve i posebnosti (‘nebeski narod’ i ‘najstariji narod’). Te povesti koje pretenduju da zadiru duboko u istorijske korene i otkrivaju nacionalne sudbine, nisu u stvari ništa drugo nego loše napisane melodrame. Dramska potka svih tih narativa, od onih nešto starijih, kao što su srpski i hrvatski, do novijih, poput makedonskog ili crnogorskog, kreće se u rasponu od apoteoze etnosa do tragike izgubljene državnosti. Sve u svemu, dakle, reč je o banalnim jeremijadama, ali koje u kontekstu endemske korupcije i siromaštva prerastaju u zapaljivu simbiozu egzaltiranog samosažaljenja i prezira prema drugom i drugačijem. Ta simbioza proističe iz nemačkog poimanja nacije kao etničke kategorije i fatalističkog narativa koji je oko toga konstruisan. Zaista je zastrašujuća moć paradigme krvi i tla (Blut und Boden), na kojoj počiva etnička ideologija, da generiše jednu alternativnu realnost u kojoj podanici gladuju, ginu i ubijaju za fiktivne granice i zamišljene istorijske nepravde. Znamo kako se to završilo, prvo u Nemačkoj a potom nedavno i na Balkanu. Ali paradoksi i iskušenja koji su pratili formiranje nemačke nacije, od Bismarcka do Hitlera, na kraju su prevaziđeni — mada sa dubokim ožiljcima na savesti čovečanstva. Balkan je nacionalizam učio od Nemaca i balkanske su nacije formirane po nemačkom modelu, dakle etničkom. Ali za razliku od Nemačke, gde se Herderova romantičarska vizija organske nacije — izgrađena na anti-prosvetiteljskim, duboko iracionalnim i silovitim postulatima (Volk i Volksgeist), povukla pred civilnim i racionalnim nasleđem, na Balkanu je ta zapaljiva simbioza neraskidivo utkana u arhaičnim rodno-plemenskim strukturama. Ona je ovde konstanta.

Dakle, te ‘nacionalne istorije’ na kojima se formiraju ovdašnji identiteti, nisu nikakve istorije već kateheze etničkog samoljublja koje siromašne i neobrazovane populacije strateški održavaju u stanju bahate agresivnosti i samozadovoljne gluposti. Takav je i ponos prosečnog Srbina koji živi u siromaštvu ali koji misli da mu ceo svet zavidi na Dušanovom carstvu. Umišljena slava i izmišljene pobede opisane u tim panegiricima poput narkotika ulivaju lažno osećanje moći — onu ludačku opijenost tako neophodnu pred izbore i ratove. I zaista, patriotska homogenizacija koju proizvode ti narativi glavni je oslonac moći političkih i finansijskih oligarhija. Sličnu iluziju moći podstiču i sportske pobede koje najšire populacije doživljavaju duboko lično i emotivno; ili pak postignuća kulturnih heroja koja ih ispunjavaju ponosom i iluzijom o sopstvenom značaju. Jedna posebno zabavna epizoda ove balkanske tragikomedije odigrana je za vreme prošlog prvenstva u fudbalu kada su Hrvati, u stanju kolektivne euforije zbog sportskog uspeha (nesporno zasluženog), poverovali na trenutak da su uspešna evropska nacija, dok su se Srbi, ophrvani zavišću, upinjali da dokažu kako su oni, Hrvati, zapravo Srbi.

II. Narcizam malih razlika
Duboko ubeđenje ovdašnjih populacija u sopstvenu posebnost nije uzdrmala ni jedna nedavna studija po kojoj se narodi zapadnog Balkana po kvocijentu inteligencije nalaze na evropskom dnu. Posebno je u ovom slučaju indikativna reakcija Srba koji su, u nameri da dokažu svoju ‘nacionalnu’ inteligenciju, ukazivali na inteligenciju Nikole Tesle. Takvo detinjasto poimanje nacije kao biološkog entiteta, bezmalo kao proširene porodice, otkriva iracionalne osnove na kojima su građeni ovdašnji etnički i nacionalni identiteti. Naravno neuspešno. Jer ni fantazije o biološkoj srodnosti ni izmišljene istorije ne mogu od bezobličnih masa balkanskih da stvore jasno definisane i postojane nacije, kao što ni nasilno uspostavljene etničke i političke granice ne mogu da sakriju duboko isprepletene niti i srodni kulturni senzibilitet koji povezuju ovdašnje populacije. Nije slučajno što strani posmatrači koji poznaju ovo podneblje radije govore o Balkanu i njegovim specifičnostima nego o pojedinačnim nacijama. Zaista, ako bi se zapitali koje su to nacionalne specifičnosti jednog ili drugog naroda u ovom podneblju, videli bi da one praktično ne postoje. Nasuprot tome, nalazimo mnoge osobine za koje se može reći da su karakteristične za ‘balkanski mentalitet’, odnosno kulturne prakse i verovanja koji se mogu pripisati svim ovdašnjim narodima podjednako.

Posledica te sličnosti među balkanskim etno-nacionalnim grupacijama je fenomen koji je Freud nazvao ‘narcizam malih razlika’ a koji podrazumeva stanje permanentnog konflikta i potrebu za kontinuiranom i bezmalo svakodnevnom afirmacijom identitetskih matrica — od pozivanja na istorijske mitove do tvrdnji o kulturnoj posebnosti. Tu se zapravo radi o odbrambenom mehanizmu, sličnom Freudovom Reaktionsbildungu, kojim se nešto negativno (ili neželjeno) prikriva ispoljavanjem suprotnog impulsa ili stanja. Naime, kao što preterano i napadno izjavljivanje ljubavi kod parova obično prikriva nedostatak ljubavi, tako i opsesivno insistiranje na etničkoj i nacionalnoj posebnosti prikriva nedostatak jasno definisanih identiteta. Kako drugačije shvatiti parametre posebnosti kod ovdašnjih naroda koji se svode na religiju ili na pismo? Na identifikaciju sa šljivovicom ili kajmakom? Ili pak na zamišljene nacionalne osobine poput onog famoznog gostoprimstva koje svi ovdašnji narodi prisvajaju kao osobinu svojstvenu samo njima.

III. Slep kod očiju
Balkanski narodi imaju visoko mišljenje o sebi. Međutim tu iluziju o sopstvenom značaju narušava beznađe stvarnog života. Korupcija, pohlepa i nemoral surovo demantuju fantazije o nacionalnim vrlinama kojima se indoktriniraju populacije. Samo malobrojni mogu da uspostave racionalnu distancu prema narativu tako silovito nametnutom još od detinjstva kroz školu, crkvu i tabloide. Ogromna većina populacija opipljivu stvarnost podređuje ideološkoj matrici; poput vernika koji se uzdaju u božansko proviđenje, oni više veruju televiziji nego sopstvenim očima.

Pogledajmo samo one Hrvate koji slepo veruju u mit o svojoj etničkoj posebnosti, uprkos dubokim i očiglednim vezama ovog naroda sa balkanskim okruženjem — kulturnim i istorijskim — kao i srodnom mentalitetu, verovanjima i kulturnoj praksi sa susednim jugoslovenskim populacijama. Podjednako fabulozan je i onaj narativ o istorijskom (hiljadugodišnjem) trajanju hrvatske nacije koji čini okosnicu tamošnje ‘nacionalne istorije’. Ali još maštovitiji od hrvatskog državotvornog narativa je srpski, militarističko-etatistički, koji fantaziju o srednjovekovnoj slavi i carstvu (zlatne viljuške i Dušanov zakonik) nadgrađuje etno-religijskim misticizmom (vizantijska duhovnost, Kosovski zavet i nebeski narod). Ali taj nebulozni spoj nestvarnog i natprirodnog ne čini ove narative manje ubedljivim. Naprotiv, on im daje jednu vanvremenu i mističnu dimenziju koja, poput religije ili sujeverja, duboko rezonira u mitsko-magijskoj svesti ovdašnjih populacija.

IV. Istorijske i druge nepravde
Prosečan Balkanac formiran je u patrijarhalno-autoritarnom okruženju u kojem su država, partija i crkva gospodari sudbine, a tradicija i ‘narodna vera’ (folklorno-religijski splet mitova i praznoverica) dometi duhovnog i intelektualnog života. Taj okamenjeni etnički svet može da iznedri samo podanički mentalitet — jedan orijentalni fatalizam u kojem se pojedinac, nemoćan i malodušan, pasivno prepušta silama koje ionako ne razume.

Svi mi upravljamo svojim postupcima i odgovorni smo za posledice koje iz njih proizlaze. Ali nezreli narodi, poput nezrelih pojedinaca, uzroke sopstvenog neuspeha traže u drugima. Podižu se psihološki bedemi (a ponekada i oni pravi), prvo prema susedima, a potom, po istorijskoj vertikali, prema ostalima. Kod Srba, na primer, kod kojih je viktimološki narativ posebno razvijen, Turci su glavni krivci za zaostajanje tokom ‘turskog ropstva’, kako se u populističkom žargonu nazivaju vekovi otomanske dominacije na Balkanu. Ali kako je ekonomsko i kulturno propadanje nastavljeno i posle odlaska Turaka, krivica se u ovdašnjoj patriotsko-tabloidnoj imaginaciji prenosila na druge zemlje i narode — praktično na sve druge s kojima su Srbi bili u istorijskom kontaktu, sem naravno na Rusiju (tog zamišljenog velikog brata). To se odnosi i na susedne populacije, a posebno na Hrvate; ovi pak, sledeći istu viktimološku matricu, okrivljuju Srbe za svoje frustrirane ambicije — za raskorak između zamišljene evropske slave i sumorne balkanske stvarnosti.

V. Svetsko, a naše
Dok su milioni Francuza, Nemaca, Italijana, Rusa i mnogih drugih, ujedinjenih u zajedničkoj emociji i sa zebnjom u srcu, posmatrali kako gori Notre Dame, ikoničko obeležje naše civilizacije, mnogi Srbi su likovali. U medijima i na društvenim mrežama razbacivali su se ‘svojim’ crkvama, manastirima i bitkama, proročanstvima i kletvama. Zavist, rekli bi psiholozi. Ili mržnja ruralnog egalitarizma prema elitizmu visoke kulture. Ili pak otpor plemensko-tradicijske zajednice prema spoljnom i drugačijem. Ili, što je najverovatnije, sve to skupa. Naime, reč je o balkanskom kompleksu izniklom iz sredine u kojoj je složenost i raznolikost velikog sveta svedena na skučeni prostor domaćeg. Kako onda u tom zatvorenom etničkom prostoru može da bude mesta za Notre Dame? Za Partenon ili Sikstinsku kapelu? Ili za bilo šta izvan tog zavičajnog kutka u kojem se kulturno blago čovečanstva doživljava kao nešto tuđe. Čak i ono malo ispoljenog saosećanja nije poteklo od osećanja gubitka zajedničkog nasleđa, već zato što su zvona ove crkve navodno zvonila podovom Kosovske bitke. To se naravno nije dogodilo. Ali samo tako, sveden na lokalno, ovaj svetski spomenik mogao u ovoj zatvorenoj etničkoj sredini da bude prihvaćen.

Takav otpor prema svemu što se nalazi izvan skučenog etničkog prostora posledica je straha od promene — od upliva onog ‘tuđeg’ koje preti da naruši spone sazdane na zamišljenim krvnim vezama i na duboko ukorenjenoj mreži korupcije i privilegija. Na taj način se u ovdašnjim ruralnim kulturama učvršćuju i održavaju vekovima taložene rodno-plemenske strukture, patrijarhalni poredak i mitsko-magijsko mišljenje. Ne treba onda da iznenađuje da su upravo na tim mitskim osnovama, umesto na racionalnim, građeni ovdašnji identiteti. Narod uzgajan na mitu pokazuje tendenciju da apstrahuje realnost. Zbog toga je modernitet ovde, umesto očekivane emancipacije razuma, doneo preporod iracionalnog, odnosno jedan otklon od realnosti koji izrasta iz simbioze zamišljenog i stvarnog. Samo u toj metarealnosti, kako to stanje naziva ideolog fašizma, mistik Niccolò Giani, može da dođe do etno-nacionalnog ispunjenja. Tu etno-nacionalni snovi postaju stvarnost: zvona Bogorodičine crkve i dalje odzvanjaju, odajući priznanje srpskom junaštvu, a rimski papa i čitav katolički svet ne prestaju da se dive Hrvatima kao neustrašivim braniteljima evropske civilizacije.

VI. Od traume do konflikta
Ovako snažna potreba za afirmacijom ukazuje na ozbiljne pan-balkanske traume izrasle iz identitetskih lutanja. U dokumentarnom filmu Čija je ovo pesma? (2003) tragikomično balkansko rivalstvo oko jedne pesme (inače turske) razotkriva krhkost identitetskih struktura u ovom etnički nerazmrsivom podneblju, a posledično i matricu konflikta i negacije koja obeležava ovdašnje narative — od hrvatskog koji Srbe, Slovence i Bosance zamišlja kao Hrvate, do srpskog koji prisvaja Hrvate, Crnogorce, Bosance i Makedonce. Takva zapanjujuća identitetska lutanja, u evropskom kontekstu jedinstvena, posledica su iracionalnih i emotivnih osnova na kojima su građene balkanske nacije. Za razliku od civilnih nacija koje su nastajale na zajedničkim vrednostima, idealima i interesima — dakle na realnim i pragmatičnim osnovama — etničke nacije, kakve su ove balkanske, konstruisane su na zamišljenim krvnim vezama i mističnim zavetima. Zato ne treba da čudi što umesto racionalnog dijaloga i kompromisa imamo dijatribe o istorijskim nepravdama i izdajama, o bitkama, junaštvu, grobovima i kletvama. Iz ove arhaične mitsko-magijske svesti ništa drugo ne može da proistekne nego jedna metarealnost u kojem ovi nepismeni ali nebeski narodi, ušančeni u svojim etničkim rovovima, svakodnevno proživljavaju svoje zamišljene slavne istorije, biju davne bitke i nadmeću se svojim umišljenim nacionalnim vrlinama. Ovde su stvarni samo neznanje i siromaštvo.